I to je (bio) Balkan: Kafana kao utočište
Čežnja za prvom ljubavi, lepom Milom, nikako nije napuštala Đuru Jakšića. Samo mu je sunce na ovom svetu sijalo, a noć ga je u isto vreme i privlačila i plašila, pa su tako nastali i čuveni stihovi: "Kao zlatne toke krvlju pokapane, dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, to najbolji vitez pade sa bojišta!" Za njega je nastala tama, večita ponoć u kojoj su samo mrtvi mogli da ga razumeju.
Pošto je ostao bez mlade krčmareve kćeri, Đuri je kafana postala najvernije prebivalište i utočište od svih životnih nedaća. Tek kada je veliki pesnik i slikar umro, u njegovoj zaostavštini našlo se jedno pismo. To je bio testament prevelike i večite pesnikove ljubavi, koja ga nije napuštala do smrti, ali i optužba varljivom ženskom srcu. U njemu se najbolje vidi koliko mu je Mila bila neostvaren san.
Ona je u to vreme već postala glumica, pa u pismu stoji: "Posle šesnaest godina - Draga Gospo! Video sam vas - grudi mi se stegoše, srce je silnije kucalo, ne imadoh uzdaha, a disanje me skoro izdade: činilo mi se da ću umreti. Beše li to ljubav?... Grudi su mi puste; polje na kome ne osta nijedan cvetak. Pogledajte s jednog hatara na drugi, sve je to mraz pobio. Pa i ona trošna koliba oborena je, pred kojom je tužan pastir one setne pesmice pevao. Sve je to mrtvo, nemo... katkada samo u burnim danima sleti onamo po neki orao i dok se nebo ognjenim bičevima šibano mršti, on klikće, leševa silu razarajućeg božanstva. Ovde je sve razoreno... Ili možda mislite da u vašu ljubav verujem? Vi ste glumica. Vi se umete smejati i plakati... a te suze i ti osmesi meni su život otrovali".
