Srpski vampiri od Nemanjića do komunista (3): Oružje Udbe iz Vatikana
Milicija je u socijalističkoj Jugoslaviji vampirizmu poklanjala dosta pažnje. U prvim godinama posle Drugog svetskog rata svaki takav slučaj smatrao se antidržavnom delatnošću, onom koja podriva sam Marksov dijalektički materijalizam i uprošćeno učenje da je smrt kraj svakog života, a da duša ne postoji.
U 17 slučajeva borbe protiv vampira, zabeleženih u arhivama užičke Ozne, 12 muškaraca i tri žene, dakle njih petnaestoro, priznali su posle istrage "vršenje neprijateljske propagande iz reakcionarnih pobuda".
Zbog toga im je sledila robija i do 11 godina. Priznanje se tih godina nije uzimalo kao olakšavajuća okolnost. Preostala dvojica optuženih nisu oslobođena.
Oni su za jednog streljanog četnika tvrdili da se povampirio, a umrli su u zatvoru pre nego što su stigli da priznaju da su, u stvari, delovali protiv države.
Sa godinama je ova rigidna politika popuštala.
Tvrdnje o pojavi vampira bivale su javno žigosane kao "verska propaganda" ili "nazadnjaštvo", a na teren su se, kada je to bilo neophodno, upućivale komisije agitatora da drže predavanja o praznoverju, a uz njega i o religiji kao o opijumu za narod.
Bilo je i nekoliko ozbiljnih, praktičnijih pokušaja da se utiče na svest radnih ljudi i seljaka protiv vampira.
Partijski list, beogradska "Borba", 1963. godine izvestio je čitaoce o naučnom radu izvesnog srpskog akademika D. M. medicinske struke, koji je dokazivao da "u određenim slučajevima sahranjeno telo zbog sinergetskog dejstva dve vrste bakterija dobija krečnobelu boju", a zagrebački sociolog S. D. K, potonji ambasador u Africi, objavio je 1965. u jednom stručnom časopisu da su manifestacije vampirizma zapravo posledice kolektivne hipnoze.
Početkom naredne godine Udba je u Vatikanu kupila tri "kompleta za eliminaciju vampira", saznaje se iz dokumenata koji su kasnije objavljeni da bi se diskreditovao Aleksandar Ranković, šef svih jugoslovenskih policija, javnih i tajnih.
Kompleti protiv vampira vekovima su bili deo standardne opreme sveštenika zapadne crkve, ali i nekih tajnih službi.
Oficir Udbe J. Stojić nije hteo da italijanski carinici vide šta je kupio, pa je granicu prešao švercerskim kanalom kod Nove Gorice, a onda autom koji ga je čekao u Ajdovščini.
Tako je u Beograd doneo tri istovetne kutije od orahovog drveta sa sedefnim krstom na poklopcu.
Kutije, obložene finom čojom, imale su pregrade, tako da je svaki predmet imao svoje mesto i tako bio zaštićen od oštećenja.
Krst od slonovače sa srebrnim postoljem, okruglo ogledalo u srebrnom ramu, Sveto pismo, pištolj sa dva srebrna metka, bočice sa svetom vodicom, vinom i uljem, tri glogova štapića, dobro zašiljena, bodež sa drškom u obliku krsta, struk suvog bosiljka i glavica belog luka, uz napomenu da se luk zamenjuje jednom u tri nedelje, pošto podleže truljenju.
Pojedini novinari su pisali da je aprilu 2014. jedna od ovih kutija bila je izložena u stalnoj postavci Muzeja BIA u Beogradu, ali da je vrlo brzo sklonjena.
Iglom na pokojnog komšiju
Pred kraj 20. veka, beogradska "Politika ekspres" nekoliko septembarskih dana zaredom 1994. godine izveštava o dvostrukom ubistvu u jednom krupanjskom selu zbog "bizarnog povoda": tokom bdenja pored umrlog jedan sused probušio mu je kožu iglom kako se ne bi povampirio. To je razbesnelo pokojnikovog unuka, pa je buknula svađa, potom i tragedija za koju su vampiri, eto, samo posredno krivi. A Krivični zakonik Srbije i danas propisuje: "Ko neovlašćeno prekopa, razruši, ošteti ili grubo povredi grob ili drugo mesto u kojem se umrli sahranjuje, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine."
