Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru (4): Jugoslavija u jednom Kolu
Kad je u Beogradu 1. decembra 1918. stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandar Prvi Karađorđević došao je na čelo države čija je predvodnica, Srbija, bila sva u ruševinama, a stanovništvo desetkovano.
I pored svega, obnovljena su mnoga predratna ženska društva, a već početkom 1919. godine, i Kolo srpskih sestara. Za predsednicu je izabrana Mirka Grujić.
Kolo je iz rata izašlo s ogromnim ugledom. Iako prepolovljenog članstva i prazne blagajne, ono je vrlo brzo obnovilo mrežu sa novih 80 odbora.
Program Kola u novoj državi predstavila je Delfa Ivanić, dugogodišnja potpredsednica, u govoru "Reč jugoslovenskim sestrama".
Prigrlivši ideju ujedinjenja Južnih Slovena, članice su se obavezale na širenje bliskosti među bratskim narodima, kao i na stalnu brigu za porodice poginulih ratnika i njihovu siročad.
Invalidi prvi na listi
Najpreča briga Kola bili su brojni invalidi iz svih oslobodilačkih ratova. Već u proleće 1919. članice su u Beogradu otvorile Dom invalida za one koji su se vratili iz ropstva u najvećoj bedi i one koji su dolazili u Beograd da reše pitanje invalidnine, kao i onih "koji nisu imali imali nigde nikoga svoga, te su se sklonili u Kolu".
Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru:
1. Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru: Srpskoj sirotinji na usluzi
2. Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru: Srpkinje razumeše svoj zadatak
3. Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru: Prve na frontovima Velikog rata
U Domu invalida je, do zatvaranja 1921. godine, našlo besplatno utočište preko 4.000 bivših ratnika. Štićenici su dobijali odeću i rublje, a kada su se vraćali kućama, nosili su odeću i za porodice.
Društvo im je davalo i proteze ako ih država nije obezbedila. Poslednje godine u Domu invalida otvorena je škola za krojače, abadžije i obućare. Polaznici su uz diplomu dobijali i šivaću mašinu da bi samostalno zarađivali za život.
Odbori Kola srpskih sestara u Beogradu, Banjaluci i Sarajevu imali su sopstveni dom, pa su osnovali internate za učenice čiji su roditelji poginuli u oslobodilačkim ratovima.
Pitomice su pored stručnog obrazovanja, gimnazijskog ili srednjošklolskog, podučavane lepom ponašanju, sviranju klavira, pevanju i francuskom jeziku.
U pratnji vaspitačica odlazile su u pozorišta i bioskope, posećivale izložbe, išle na predavanja van internata.
Kolo ih je pripremalo da postanu vredne članice porodice, društva i otadžbine. Za veliki broj pitomica boravak i školovanje u internatu je bio besplatan, dok su za druge plaćali roditelji ili ugledni i imućni ljudi.
U to doba, školovanje uopšte, i mladića i devojaka bilo je stvar društvenog prestiža. U internatu Kola najviše je bilo pravoslavki, više od polovine, a primale su se i mlade katolikinje, mulimanke i Jevrejke.
Čuvarke svih vera
Svaka pitomica je verske praznike obeležavala prema običajima svoje vere.
Proslavljale su se i Materice, Badnje veče, Božić, Sveti Sava i Uskrs.
Smeštaj, ishrana, higijena i stručnost nastavnika bili su na tako visokom stepenu da je sve više roditelja u Kraljevini SHS upisivalo svoje kćeri u internat Kola srpskih sestara.
Za njih su plaćali nemalu cenu, ali tim pitomicama školarina nije davala povlašćeni položaj.
U školskoj 1928/29. godini u beogradskom internatu živelo je 48 učenica, od kojih čak 29 besplatno.
Jedna od pitomica bila je i Dragojla - Cilja Stevović-Vukić, potonja predsednica obnovljenog Kola.
Pomagale i izbeglicama
Tokom Velikog rata odbori Kola srpskih sestara bili su zvanično raspušteni, ali rad nisu prekidali. Posle sloma Srbije 1915, u nepreglednoj koloni srpske vojske i naroda koji se povlačio preko Albanije, koračale su i članice Kola. One su, našavši se u prijateljskim državama, koristile lične veze i naklonost mnogih uglednih strankinja da bi organizovale slanje paketa sa hranom zarobljenicima u austrijskim logorima, i pomagale izbeglicama u Francuskoj i Grčkoj. U tim zemljama se našlo i mnogo siročadi, koja su spasavana u poslednji čas pred upad neprijatelja.
U smrt sa ratnicima
Nadežda Petrović, tada sekretar Kola srpskih sestara, našla se na frontu kao dobrovoljna bolničarka još 1912. godine. Sa srpskom vojskom je ponovo i u Velikom ratu.
U zatišju posle pobeda na Ceru i Kolubari 1914, sa porodicom je otišla u Skoplje. Tada joj je ponuđeno da ode na konferenciju u Rim ili da radi u državnoj bolnici u Beogradu. Umesto toga, ona se uputila u čuvenu Valjevsku bolnicu, na samoj liniji fronta.
- Tada je Valjevo bilo jedna velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav - ostalo je zabeleženo.
Nadežda je radila na infektivnom odeljenju. Kada je druge godine ratovanja, posle Suvoborske bitke Valjevskom bolnicom, prepunom ranjenika, zavladao pegavi tifus, obolela je i Nadežda Petrović. Bolovala je svega sedam dana. Umrla je 3. aprila 1915. godine.
A Katarina Šturceneger, članica Kola, u memoarima "Srbija u ratu 1914 - 1916" zapisala je o herojstvu predsednice udruženja Ljubice Luković sledeće reči: "Naša draga gospođa Luković nije se dala odvratiti od obilaženja nesrećnika u severnim i južnim krajevima.
Ona je odvodila sa sobom kola puna namirnica, koje je delila najsiromašnijima, prijateljima i neprijateljima. Vratila se ucveljena. Posle nekoliko dana, ta žena, lepa krupna i jedra, bila je položena u hladni grob.
Petnaest godina ona je bila majka Srbije, i sada je njeno veliko srce, koje je izgaralo za otadžbinu, prestalo da kuca". Ljubica Luković je, kao i mnogi njeni sunarodnici, stradala od pegavog tifusa.
