Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (3): Osećao sam se kao vojnik
Posle veoma dugog puta kasno uveče smo prešli jugoslovensku granicu kod Jesenica, gde nam je dobrodošlicu poželelo izaslanstvo lokalnih vlasti i nekoliko generala koji su predstavljali vojsku, te smo zatim, ne zaustavljajući se više, produžili do Beograda. Kada sam sledećeg jutra sišao iz kraljevskog voza, pozdravila su me trojica mojih namesnika i čitava jugoslovenska vlada na čelu sa premijerom, g. Uzunovićem, kao i počasna pratnja sastavljena od generala i admirala oružanih snaga.
Prvi put bez suza
Pozdravila me je grupa generala koji su delovali zadivljujuće, pa sam se okrenuo majci i rekao: "Mama, molim te, hajdemo što pre kući."
Majka me je uzela za ruku i nas dvoje smo otišli. Posle tog tužnog putovanja radovao sam se što se vraćam kući i što ću ponovo biti sa braćom, videti bliska i prijateljska lica, što ću ponovo biti tu gde sam proveo najsrećnije dane detinjstva. Iz male kuće gde sam živeo preselio sam se u glavnu zgradu dvora, u prostorije mog preminulog oca.
To je za mene zaista bilo previše. Sećao sam se kako dolazim kod njega rano ujutro, dok on sedi za svojim pisaćim stolom ili na krevetu i čita izveštaje. Sada u tim prostorijama nije bilo njega, ali uprkos sećanjima koja su se gomilala u mojoj glavi, te noći sam spavao u njegovom krevetu.
Kasno po podne baka, majka i ja, sa mnogim drugim ljudima, otišli smo glavnim ulicama Beograda u Stari dvor, gde je moj otac ležao na odru. Oko uzdignutog kovčega stajalo je šest oficira, dva para predstavljala su pešadiju i konjicu, jedan je bio iz artiljerije i jedan iz inženjerijske jedinice. Stajali su po trojica sa svake strane kovčega, držeći ispred sebe svoje sablje okrenute ka zemlji.
Pored njih, sa strane, stajali su u dva reda gardisti, spuštenih glava i sa oborenim puškama u rukama. Svi su stajali kao kipovi i jedini znak života bile su suze koje su se slivale niz njihove obraze. Nepomično sam gledao kovčeg u kome su se nalazili posmrtni ostaci mog oca, bio je to težak trenutak u mom životu. Prvi put nisam zaplakao. Setio sam se očevih poslednjih reči koje mi je uputio. Stajao sam mirno i osećao se kao vojnik i zakleo sam se da ću izvršiti svaku njegovu zapovest.
Najbliži drug
Gospodin Perot, moj prijatelj i učitelj, spavao je u maloj sobi na drugom kraju dvora. Izgledalo je da je preuzeo na sebe novu vrstu odgovornosti i sada je bio mnogo ozbiljniji. Verujem da ga je moja lična tragedija duboko pogodila. Bilo mu je samo dvadeset osam godina i već šest meseci bili smo veoma bliski.
Sahrana od tri dana
Tri dana je ožalošćeni narod prolazio pored svečanog odra. Ujutru na dan sahrane, majka i ja smo otišli u beogradsku Sabornu crkvu, gde su prethodno doneli očev kovčeg u pratnji ostalih članova porodice.
Pridružili smo se skupu koji je, skrhan bolom, prisustvovao opelu koje je služio Varnava, patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Stotine hiljada srpskih seljaka u narodnim nošnjama, radnici iz svih krajeva zemlje, žene i deca, stajali su duž pruga slavne Šumadije.
Sećam se da sam gledao kroz prozor i video kako su se neki čak okupili u tunelima da bi našli mesto u mnoštvu pored kojeg je njihov kralj poslednji put putovao. Ipak, pored puta dugog preko osamdeset kilometara, nije bilo dovoljno mesta za sav narod koji je klečeći odavao počast svom kralju.
U društvu predaka
Pošto je voz stigao u Mladenovac, kovčeg je prenet i položen na pogrebna kola, a mi smo u automobilima išli za njim do Topole, gde je celo selo došlo da dočeka pogrebnu povorku. Izašli smo iz kola i pratili sanduk, koji su nosili veterani, u ratu odlikovani najvišim vojnim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom, sve do porodičnog mauzoleja, Crkve Svetog Đorđa na Oplencu. S tog mesta je moj čukundeda, osnivač dinastije Karađorđević, poveo narod na ustanak protiv Turaka koji su ga ugnjetavali dugih i teških četiristo godina. Zahvaljujući njegovoj ogromnoj hrabrosti i upornosti, Srbija je oslobođena i posle mnogo naraštaja postala je velika zemlja kakva je danas. Sada se još jedan Karađorđević vratio u dom svojih predaka... Moj otac je zahtevao da bude sahranjen pored svoje majke, a ne na najpočasnijem mestu u gornjem delu mauzoleja koje je bilo predviđeno za njega. Tako smo ga mi, članovi najuže porodice, odneli dole do kripte da počiva pored svojih predaka.
