Brisel na mukama (6): Hrišćani praštaju, muslimani ubijaju
U knjizi "Islamizam i SAD" ova se opasnost argumentovano i teorijski posmatra: "Nasuprot hrišćanstvu koje poziva da se neprijatelj voli - teško da će se u Novom zavetu naći redovi koji opravdavaju oružanu silu hrišćanskog društva suočenog sa spoljnom agresijom, dok Kuran i Islamsko predanje (Hadis) sadrže čitav doktrinarni kompleks, precizno kodifikovan, u kome se detaljno govori o odnosima muslimana sa nemuslimanima.
Tu se nigde ne nalazi da muslimanski vernik treba da voli, toleriše ili, pak, poštedi život "neznabošca", izuzev u nekim, vrlo specifičnim prilikama."
Indirektno - ali jasno - upoređujući ovo nehumano podizanje visokih zidova i bodljikavih žica pred očajnicima iz islamskih zemalja zahvaćenim haosom, međureligioznim sukobima i građanskim ratovima, mnogi istaknuti teoretičari na Zapadu zapažaju - sve u ime verskih sloboda i humanih odnosa - kako je sekularizovani Zapad faktički ohrabrio ekspanziju (na evropsko kopno) "invazione teokratije islama čiji su doktrinarni fundamenti i socijalna filozofija u potpunoj suprotnosti sa demokratskim, laicističkim vrednostima koje regulišu naš (evropski) filozofski i politički sistem".
Na istoj ideji je odbrana od ovog novog talasa izbeglica koji se artificijelno proizvodi u nekakvu novu islamsku konkvistu i tvrdi da su države EU konstantno ohrabrivale islamski prozelitizam na njihovoj teritoriji, "dok nijedna islamska zemlja nije nikada dozvoljavala niti realno tolerisala bilo kakvu alternativnu slobodu nevernicima izuzev u vrlo suženom obliku ("tanzimat") za vreme kolonijalnog perioda i pod otomanskom imperijom" (Aleksandar del Val).
Četvrta najezda islama
Izbeglice i dalje nadiru u talasima, a Evropa nema ni političkog ni humanog odgovora na ljudsku tragediju koju je dobrim delom, a u vazalskom savezu s Amerikom, sama, najčešće ciljano, izazvala... Zato, ostaje da se vidi da li će ova, četvrta najezda islama (ovaj put njegovih siromašnih desperadosa) na evropske kapije, da proizvede bilo šta više od obične bežanije i - kako to alarmiraju evropski paranoici - uspe tamo gde nisu uspele armije Mavara i Turaka.
Interesantno, materijalizam, liberalni ili komunistički, zajedno s ateizmom - bili su, prema ortodoksnom islamskom učenju, nekakav ekvivalenat paganizama što će reći - najgora forma neznaboštva.
Reakcija ili recidiv istorijskih animoziteta, ili ne, ovaj novi talas islamskih migranata na granice EU, ma koliko ona bila hrišćanska ili laička, faktički i istorijski proizvod je prakse i politike Evrope koliko i proizvod i korist za imperijalne ciljeve SAD. Amerikanci i dalje imaju dugoročni interes da u prostoru islamskog sveta favorizuju dolazak na vlast islamista koje, pak, istovremeno bombarduju (navodno njihov ekstremni deo), a da na širokom prostoru Bliskog istoka, Afrike i Centralne Azije budu kontrateza rusko-kineskoj opasnosti. Paralelno teče "pripitomljavanje" EU kao poslušnog saveznika na istom, antiruskom poslu.
Amerikanci imaju interes da sebi dozvole bagatelu direktnog pomaganja islamista na njihovoj teritoriji (sve dok vrše posao za Vašington), ali Evropa sebi ne može da dozvoli tu bagatelu na njenoj teritoriji na kojoj je već trajno ugostila preko dvadeset miliona muslimana. Sa stanovišta ovog broja razumeju se sve glasniji i poklici dosadašnjih "pacifista" i "humanista" u EU, koji sada u ovom očajničkom pokretu migranata vide - paranoično - novu priliku islama za novu "mirnu" konkvistu na Evropu koja ih je toliko puta sprečila da je osvoje silom.
