Crnjanski u emigraciji: Teška sudbina velikana književnosti
Tog 2. maja 1941. godine počinje stranstvovanje Miloša Crnjanskog koje će se okončati tek u leto 1965. povratkom u zemlju. Materijalno i duševno teške emigrantske godine Crnjanski će provesti u Londonu, u oskudici, usamljen, okružen intrigama. Strani su mi i zemlja u kojoj se obreo, strana mu je i sama emigracija.
Izvesno vreme radi u Direkciji za informativnu službu pri emigrantskoj Vladi Kraljevine Jugoslavije.
"Ne pišem ništa. Rat je. Ne peva se u kući mrtvaca".
U maju 1945. napušta službu savetnika za štampu pri Vladi Jugoslavije. Ostaje bez sredstava, ali se plaši povratka u zemlju uveravan od emigracije da će biti osuđen zbog političkih stavova obznanjivanih u listu Ideje.
Miloš i Vida Crnjanski se bore da prežive. Miloš je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, sarađuje u časopisu Milana Stojadinovića El Economist koji izlazi u Argentini. Vida šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Po rečima samog Crnjanskog, ne bi izdržao bez Vide i njene iskonske snage.
Egzistencijalno veoma teške, to su, istovremeno, stvaralački izuzetno plodne godine Miloša Crnjanskog. U tom periodu objavljuje Lament nad Beogradom, Drugu knjigu Seoba, dramu Konak, Itaku i komentare, s pogovorom Tanasija Mladenovića.
Piše, na engleskom, i roman The Shoemakers of London (Londonski obućari) (godine 1946/47 kada su i on i Vida na ivici samoubistva).
"Docnije sam tu stvar prepisao na srpski, pod naslovom Roman o Londonu", kaže.
"Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. Ako su osuđenika proterali nekud na Crno more ili u neku tuđu varoš, u Aleksandriju ili negde drugde, on više nije postojao onako kako je do tada postojao. Kod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. Život je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti. To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja - kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli?" (Miloš Crnjanski)