Ovaj čovek je preokrenuo odnos Rusije prema Srbiji - i srce je dao za to
Sudbina vezana za Balkan...
Obeležavajući Dan diplomata Rusije, 10. februar, na dan kada je 1802. stvoreno Ministarstvo inostranih poslova, predstavnici ambasade Rusije, sa Aleksandrom Čepurinom na čelu, položili su vence na grob Nikolaja Hartviga na Novom groblju u Beogradu.
Nikolaj Hartvig bio je ruski carski poslanik na srpskom dvoru od kraja Aneksione krize 1909. do jula 1914, kada je preminuo na dužnosti. Rođen je 1857. godine na Kavkazu u gradu Gori u današnjoj Gruziji, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, naturalizovanog Rusa nemačkog porekla.
Diplomatsku službu započeo je 1875. u Azijskom departmanu Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije. Odmah se ispostavilo da mu je sudbina vezana za Balkan. Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, zatim bio ruski konzul u bugarskom Burgasu.
Hartvig je bio jedan od najsposobnijih ruskih diplomata, više puta viđen za mesto ministra spoljnih poslova. Pripadao je onoj grupi ruskih političara i intelektualaca koja je podržavala panslovensku ideju.
Kao ruski carski poslanik u Srbiji učinio je mnogo na približavanju ruske zvanične politike srpskim ciljevima nacionalnog oslobođenja južnoslovenskih naroda. Bio je nezvanični patron formiranja Balkanskog saveza Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke, nakon čega je, u Prvom balkanskom ratu, Balkan oslobođen od turske okupacije.
Prijatelj sa Nikolom Pašićem
Njegove prijateljske veze sa srpskim političarima, predsednikom vlade Nikolom Pašićem i ministrom spoljnih poslova Milovanom Milovanovićem, umnogome su pomogle tome.
O Hartvigovim prijateljskim vezama sa Srbijom piše i Politika prilikom obeležavanja petnaestogodišnjice smrti, jula 1929:
"Njegovi zvanični izveštaji, puni topline za Srbiju i srpski narod i velike hvale za srpsku vojsku, skrenuli su ozbiljnu pažnju carske Rusije na napore srpskog naroda. Svojim diplomatskim radom Hartvig je uspeo da je tadašnja službena Rusija počela mnogo ozbiljnije da računa sa Srbijom, negoli dotle. To se u nas osetili još pre početka balkanskog rata. Za taj preokret u odnosima tadanje Rusije prema Srbiji imao je velike zasluge poslanik Hartvig. Svojim radom Hartvig je zadužio Srbiju. Koliko je on nju voleo, vidi se i po tome što je za života, mnogo pre suđenog časa, izjavio želju da se za slučaj smrti njegovi posmrtni ostaci sahrane u Srbiji".
Dramatični događaji posle Sarajevskog atentata, na Vidovdan 1914, uticali su da Hartvig odloži odlazak na lečenje. Sve je učinio da spreči izbijanje rata, ali Austro-ugarska je bila odlučna da rat protiv Srbije započne.
Na sahrani u Beogradu 80.000 ljudi
Hartvig je 10. jula uveče saznao da se austro-ugarski poslanik u Beogradu baron Vladimir Gizl od Gizlingena vratio u Beograd iz Beča. Gizl je u Beč otišao kako bi učestvovao u izradi koncepta austro-ugarskog ulitimatuma Srbiji. Hartvig je insistirao da ga baron Gizl odmah primi i postavio mu je pitanje šta će Austro-ugarska učiniti sa Srbijom nakon atentata u Sarajevu. Kada je čuo odgovor, Hartvigovo srce nije izdržalo. Preminuo je na divanu u Gizlovom kabinetu.
Vest o smrti ruskog poslanika munjevito je prostrujala Beogradom, a odmah su počele i spekulacije da je on u austro-ugarskom poslanstvu otrovan. Međutim, te je glasine odmah sprečio predsednik srpske vlade Nikola Pašić. Prema Pašićevim rečima, Hartvig jeste bio otrovan, ali odgovorom barona Gizla na postavljeno pitanje.
Sahrani Nikolaja Hartviga na Novom groblju prisustvovalo je oko 80.000 ljudi. Na čelu kolone nalazili su se kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar, kao i beogradski mitropolit Dimitrije sa episkopima Dositejem i Sergijem, Nikola Pašić i članovi vlade…
Na 15. godišnjicu smrti, beogradska opština podigla je novi spomenik na Hartvigovom grobu, od belog venčačkog mermera. Projekat za spomenik izradio je arhitekta G. P. Kovalevski. Mozaik na kome je predstavljena ikona svetog Nikole, patrona porodice Hartvig izrađen je u vatikanskoj radionici, a ostatak spomenika izradila su u Italiji braća Bertoto.
U Jugoslovenskoj kinoteci čuva se film koji je snimio jedan od pionira srpske kinematografije Svetozar Botorić (poznat kao producent prvog srpskog igranog filma "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa"), koji prikazuje sahranu Nikolaja Hartviga. Ime Nikolaja Hartviga nosila je današnja Beogradska ulica. Posle Drugog svetskog rata ulici je promenjeno ime i nikada mu nije vraćeno.