Glumiću dok ima publike
Kako to broji, samo on zna, ali je evidencija tačna, jer glumac u tančine beleži kako je i šta napravio za tih 40 godina koliko se, sve sam, izuzetnim talentom i požrtvovanjem, izborio za svoje mesto u teškom i lepom glumačkom životu.
- Brojim od samog početka. I sam brinem o predstavi i sam je igram - kaže za "Vesti" Sokolović.
Njegov uspeh nije slučajan. Jer, "Glumac je..." nije jeftina monodrama/tezga sa dvadesetak viceva, tri monologa iz velikih dela i isto toliko recitacija Jovana Dučića ili Desanke Maksimović (da nam oproste veliki pesnici).
Sokolović je, kao takav, naime, glumac koji zna svoj zanat i u ono što radi unosi sebe celog. On nije pojedinac koji izvodi monolog. Njegovo delo je u stvari, predstava u kojoj je on sam, bukvalno, celo pozorište.
I nije čudno, stoga, što mu gledaoci po završetku ustaju na noge i aplaudiraju.
Imaju i kome. I čemu.
O svom cilju, kaže:
- Pokušavam i nastojim da očuvam dostojanstvo ovoga što sam radio godinama, a i da održim neki moralni čin - poštovanja i pozorišta i glume, a i sebe koji sam učestvovao u tom pozorišnom činu prolaznosti.
Naredna stanica - Pert
Iz Sidneja (Liverpul i Redfern) i onda Brizbejn, Sokolović i njegovi otputovali su na nekoliko dana na Sunčanu obalu, a odatle će ponovo preći preko cele Australije, u Pert, gde ima još jednu predstavu u petak.
Zijah Sokolović nesumnjivo voli Australiju. Njegova ovogodišnja turneja organizovana je sa pauzama od po nekoliko dana, da bi on, njegova supruga Lidija i najmlađa kćer Hana Selena videli što više od ove zemlje.
- Nekako sam pokušao da za predstavu izmislimo daleki prostor zato što je od premijere pa do danas daleko vreme (40 godina). I onda sam pošao od toga da je Australija, na drugom kraju Zemlje, daleko geografski, fizički i vremenski. I onda sam taj dolazak pokušao da povežem sa odmorom, razgledanjem tog dalekog sveta gde vi živite, ne samo dakle iz glumačkog, već eto i turističkog ugla.
Smeje se na pitanje da li mu je, pre 40 godina na pamet padalo da će doći vreme da zaigra u Australiji.
- Nikada. Kad sam to tek (komad) napravio, imao sam osećaj da je to samo jedan revolt, protest protiv klišea pozorišta, kao i traganje za novim granicama. Tada, kad sam napravio, ljudi su mi prigovarali i da je ovo što delim daske kao rasprodaja pozorišta (Zike na početku daje gledaocima daske "koje život znače"). Da se bavim iluzornim poslom, čak lošim, da ne kažem koju težu reč. Takođe da ljude ne zanima ovo što igram. A ja sam, eto, nekako verovao. Mada sam prvih godina igrao verujući da će to trajati godinu-dve. Ali onda, kada je tekst preveden na nemački, pa na francuski i poljski, onda sam kao stalno zaposleni glumac otišao iz pozorišta iz uzeo status "slobodnjaka".
Pošao je sam, na dug i neizvestan put, utvrđen jedino činjenicom da "kad toliki ljudi veruju u ovo što radim, zašto ne bih i ja".
- To je značilo i da odem od ljudi koji nisu verovali, da bih u toj svojoj nekoj samoći proverio ili to njihovo ili moje mišljenje o predstavi. E, onda je došao i London, pa Berlin, pa Njujork... pa sve do Sidneja. I tako sam obišao svet.
Predstavio novu knjigu
Sokolović je tokom boravka u Australiji predstavio knjigu koja nosi naziv njegove kultne predstave. O sadržaju kaže:
- Ti eseji (u knjizi) napisani o predstavi su veličanstveni. Ne samo od kolega glumaca, nego i kritičara, pisaca, režisera, dramaturga... Oni su na jedan takav filozofski način raspravljali o takvoj banalnosti jednog čoveka koji uporno igra jednu predstavu. Banalnosti u pozitivnijem, cirkuskom smislu, jednog klovna koji pokušava da opravda svoje postojanje.
Jedan od autora u knjizi je i Jovan Ćirilov koji piše:
"Svojim glumačkim i dramskim opusom u Beogradu, Zijah je toliko bitan element pozorišne prakse u Beogradu, da je njegovo mesto u antologiji (savremene srpske monodrame) i uživo na sceni prirodno, kao i u svim sredinama gde je delovao, a delovao je na celokupnom prostoru kako se to danas kaže, zapadnog Balkana i šire."
I sada misli da se u njegovom životu desilo - čudo.
- Zato i ne razmišljam o tome da li ću i koliko još igrati. Jednostavnije postupam: kad me ljudi zovu, idem. Dok ima publike.
Podseća na Beketa i "Kraj igre" kojim i završava izvođenje. Sa porukom-zahtevom: igraj, igraj, igraj i nemoj nikada stati. U tom, jednom od niza upečatljivih prizora iz njegove predstave, glumac vuče i korača, sve sporije kako je uspon veći, ali ipak korača dalje, i vuče neviđen i nevidljiv i težak teret, kao Sizif svoj kamen, kao burlaci s Volge, upregnuti u svoje breme. Sve dok ima daha.
- Nemoj da staneš, jer kad staneš, onda si došao - veli.
I publika koja se do malopre grohotom smejala, sve to vreme zadržava vlastiti dah.
Dok se svetla ne ugase, a tada odjekne gromki aplauz. Sve dok ih glumac ponovo ne upali negde na drugom kraju sveta.
Što bi sam rekao:
- Činjenica jeste da glumac vlada u prolaznom, ali ako ta prolaznost traje 40 godina, onda je to ipak - za vreme.