Dojče vele: Putinova opasna igračka
Nije teško naći komentatore koji će Gazprom nazvati političkim instrumentom Kremlja i "gasnim oružjem“ predsednika Putina. Nažalost u pravu su. Pišem ovo sa apsolutnim i iskrenim žaljenjem, kao novinar koji četvrt veka prati razvoj ove kompanije i mnogo je puta pisao o njenim poslovima u Evropi, posebno u Nemačkoj.
Verujte, sa velikim bih zadovoljstvom povodom jubileja Gazproma pisao kako je ta kompanija postala simbol uspešne tržišne transformacije ruske ekonomije koja svojim poslovanjem, kao niko drugi, otelotvoruje evropski izbor Rusije. To se nije desilo, ali se moglo i te kako desiti.
Umeće Viktora Černomirdina
Počelo je obećavajuće. Transformacija Ministarstva za gasne poslove SSSR u privredni koncern bila je međaš u prelasku iz planske privrede ka tržištu. Obezbeđeno je neprekinuto snabdevanje Evrope gasom uprkos kolapsu SSSR što je dokazalo upravljačko umeće Viktora Černomirdina, ranijeg ministra koji je postao šef Gazproma.
Njegov tim je demonstrirao sposobnost da radi profitabilno u uslovima kapitalističke konkurencije već 1990, nedugo nakon ujedinjenja Nemačke. Gazprom je tada dogovorio operativnu saradnju sa nemačkim hemijskim koncernom BASF, to jest njegovom kćerkom-firmom Vintershal koja se bavi energetikom. Tako je skršen monopol koji je kompanija Rurgas imala na uvoz sibirskog gasa u bivšu Zapadnu Nemačku.
Tokom 2003, kada su se polako topile lako dostupne zalihe iz Urengojskog gasnog polja u Sibiru, Gazprom je povukao još jedan dalekovid i pragmatičan potez: kako bi obezbedio najnovije tehnologije, poziva opet nemački Vintershal da zajedno rade na vađenju gasa iz dubokih slojeva zemlje.
Tako je nastao Ačimgaz, firma u kojoj Rusi i Nemci i danas vade gas koji ide u celu Evropu.
Severni tok - veliki korak
S početka 2005. su Gazprom i BASF na Sajmu industrije u Hanoveru najavili projekat koji će kasnije postati poznat kao Severni tok. To je bio kvalitativni skok u saradnji i jedan od najboljih biznisa Rusije i Nemačke.
Iako je ugovor potpisan u prisustvu predsednika Vladimira Putina i kancelara Gerharda Šredera, još se nije moglo tvrditi da je Gazprom igračka Kremlja ili firma koja slepo ispunjava volju vlasti.
Ali to je postalo vidljivo nepunu godinu od tog zvezdanog trena firme i njenog šefa Alekseja Milera. Desilo se prvog januara 2006. godine. Tog je sudbonosnog dana Gazprom prvi put prekinuo dotok gasa ka Ukrajini što se odrazilo i na tranzit ka ostatku Evrope. Tako je uspešno komercijalno preduzeće preko noći promenilo svoj smer i ubrzano postajalo politički instrument u rukama ruskog predsednika koji je namerio da se osveti Ukrajini za "narandžastu revoluciju".
U januaru 2009. je Rusija opet odsekla Ukrajinu od gasa, ovog puta je potrajalo, i ta je hladna zima i za mnoge članice EU, posebno one sa istoka, bila dodatno ledena. To drugo zavrtanje ventila bilo je fatalna greška u četvrtvekovnoj istoriji Gazproma. Odatle njegov današnji loš imidž u Evropi koji se ne da ispeglati nikakvim sponzorstvima za evropske fudbalske klubove.
Na kraju, tužni rezultat 25 godina: Gazprom širom Evropske unije izaziva nepoverenje, čak otvoreno zaziranje. Kompanija kojoj je još u sovjetsko vreme bilo proricano da će zbližiti Rusiju i Evropu nije zaslužila ovakvu sudbinu, zaključuje se u tekstu Dojče velea.